2×1: Ono što desnica neće prepoznati o minimalnoj plati

Jedan od zvjezdani prijedlozi dokumenta koji Možemo predstavljen PSOE-u 15. februara je a značajno povećanje minimalne plate u Španiji. Da li je to dobra ideja?

Sa desnice se ne usuđuju da to jasno kažu, jer bi građani skočili na njih, ali  šta oni zaista misle o minimalnoj plati je to To je prepreka koju treba ukloniti. Moramo se odlučiti za nešto drugačije: da poslodavac radniku plaća onoliko koliko smatra da treba, a ne euro više. Da ekonomsko pravo imao svu moć, Takođe bi ukinuli kolektivne ugovore, propise o prevenciji rizika na radu i ograničenje od četrdeset radnih sati sedmično.itd itd. Sve su to za njih prepreke koje onemogućavaju slobodno funkcionisanje tržišta, pa im moramo stati na kraj.

Ali, jesu li u pravu?

Hajde da vidimo zašto minimalna plata možda nije hir već potreba. Prije svega, SMI je imperativ dostojanstva. Niko ne može biti prisiljen da radi u uslovima ropstva, primaju mizerne plate koje im jedva dozvoljavaju da prežive. Sama ova činjenica, uslov da ljudi žive dostojanstveno od svog rada, bila bi dovoljna da opravda postojanje minimalne zarade, ali ima još toga: Postoje ekonomski razlozi koji ga mogu učiniti neophodnim.

Bogati obično troše mali dio svog prihoda, a pritom mnogo uštedjeti. Siromašnima se dešava suprotno. Svako ko zarađuje sto hiljada evra mesečno nema problema da živi kao kralj, a potroši četrdeset hiljada. Ali ko zaradi pet stotina, potroši ih u potpunosti. Nemaš izbora.

Zamislimo onda bogataša koji zarađuje 100.000 eura mjesečno, i dvije stotine siromašnih koji, između svih njih, zarađuju isto kao i on (svaki po 500 eura). Pretpostavimo da tih dvije stotine siromašnih „imaju sreće“ jer rade, i to upravo za bogate. Koji dio novca koji zaradi tih 201 osoba vraća se u privredu u vidu potrošnje i tako služi za održavanje mašinerije i otvaranje radnih mjesta u njihovoj zemlji? Vratili su se 100.000 eura koje troše siromašni plus 40.000 koje su bogati protraćili. Ukupno je potrošeno 140.000 eura.

Pretpostavimo sada da uspostavljamo minimalnu platu 600 evra mesečno. Potentat će morati da isplaćuje veće plate, a zarada će mu se smanjiti na 80.000 evra mesečno. Ali to neće biti važno. Nastavit ćete trošiti svojih 40.000 i još uvijek imate dovoljno za uštedu. Siromašni će, s druge strane, svakog mjeseca trošiti sto eura više. Njihov život će biti malo dostojanstveniji i nastaviće da troše sve što zarade, jer i dalje žive na granici siromaštva. Sve zajedno, dodajući bogate i siromašne, svaki mjesec će trošiti 160.000 eura: 14% više nego prije. Ekonomija će tada dobiti dobar podsticaj. Od dodatnog doprinosa će imati koristi cijela država, biće više zapošljavanja, više prihoda... a oni će zauzvrat generirati još više, ulazeći u autentičnu "vrlinu spiralu" u kojoj veće bogatstvo i veća socijalna pravda će biti kombinovani. I to ne računajući povećanje produktivnosti koje se dešava kada su radnici bolje plaćeni.

Čedna spirala je tehnički zasnovana na univerzalnoj ekonomskoj stvarnosti: da su granične sklonosti ka potrošnji jednih i drugih, bogatih i siromašnih, različite. Ali ovdje ne trebamo koristiti ekonomski jezik, niti složene jednačine. Zdrav razum nam govori isto: siromašni ne mogu uštedjeti. Bogati to rade.

Stoga, imajući minimalnu platu a povećanje koliko god je to moguće će poslužiti da život ljudi bude dostojanstveniji i da se prihodi preraspodijele na pravedniji način. To ne smanjuje proizvodne kapacitete niti zatvara kompanije, jer To utiče samo na kapitalnu dobit koju biznismen prisvaja, smanjenje, što nije loše. Povećava produktivnost kompanija jer poboljšava motivaciju radnika. A služi, prije svega, da stimuliše potrošnju, privredu i zapošljavanje, ulažući više novca u realnu ekonomiju, doprinoseći dodatnom povećanju prihoda.

Mnogo je ekonomista koji brane ovu poziciju. U Španiji, poslanici poput Alberta Garzona su to više puta argumentovali sa dobrim razlozima. “Ovo ima popravku” je ključna knjiga za one koji žele da imaju detaljniji pogled na stvar.

Podemosov ekonomski prijedlog bi stoga mogao biti tačniji nego što se čini. Djeluje suludo, jer podrazumijeva veliko povećanje rashoda koje se pokriva kašnjenjem u ispunjavanju ciljeva deficita i, prije svega, imaginarnim povećanjem proizvodne aktivnosti koja će poboljšati javni prihod.

"Ali odakle će doći ovo povećanje aktivnosti?", zavapiće desnica.

“Pravednije društvo, u kojem će građani bolje živjeti i moći će mnogo više da konzumiraju”, odgovorio će potom Podemosov ministar ekonomije. I možda ste u pravu.

@josesalver