Одлазите, г. Санцхез.

Многи од нас су одрасли са хегемонистичким ПСОЕ. Странка је могла да победи или изгуби изборе (углавном их је добијала), али њен циљ је увек била влада Шпаније и никада није напуштала орбиту од 130-200 посланика. Тако је било и тако је изгледало да ће увек бити.

Међутим, пре седам месеци ПСОЕ је добио 90 посланика и једва задржао друго место међу шпанским партијама. Било је то нешто без преседана, катастрофално, али ништа се није догодило. Тада је, пре месец дана, достигао 85, предност у седиштима у односу на треће стране је још мало смањена, а дистанца у односу на прве достигнуте нивое до сада невиђена.

Процена изборних резултата се увек заснива на њиховом укрштању са недавним очекивањима. А пошто су очекивања за ПСОЕ била, за изборе 26-Ј, чак и гора од коначног изборног резултата, неуспех других је одузео умовима социјалиста њихову сопствену монументалну катастрофу.

Али подаци су подаци. Нема се где сакрити и нема начина да се превариш. Педро Санчез је довео ПСОЕ до два најгора резултата у својој историји, далеко. Своју странку је оставио иза себе као никада до сада, без одбране пред солидношћу Народне странке. Санчез је претворио ПСОЕ у беспомоћну странку, изгубљену у малим биткама за хегемонију... на левој страни. Ко вас је видео и ко вас види, Социјалистичка партија, како се задовољавате борбом за улогу другог команданта.

Сада ПСОЕ мора да бира између олакшавања Рајојеве инвеституре, прављења новог парапеа за преговоре или форсирања трећих избора. Нико данас не зна шта ће дођавола Санчез урадити, а та иста недоследност је највећи доказ његовог неуспеха. Али да ли на крају попусти пред Рахојем или изазове одржавање трећих избора, он не би имао никакву улогу, ни као лидер опозиције, ни као кандидат за председника владе на новим изборима.

Предстоји савезни конгрес који се никада не одржава јер је странка увек на погрешној нози, чека чудо које никада не стиже, власт којој се никад не приступа, магичну одлуку која развејава маглу...

Али доста ометања: не могу више да чекају. Они морају хитно да траже замену и морали би да буду у позицији да је пласирају у јавност када нови курс почне, односно врло брзо.

Они ће то учинити? Као што? Где би требало да гледају?

ПСОЕ је у ванредној ситуацији и мора то хитно препознати. Ако је погрешна, партија ће продубити неделотворност у којој је већ неко време заглибљена. Даље, ту је и новина: у политичкој панорами постоји замена која управо чека да ПСОЕ направи последњу грешку, спреман да је замени: његово име је Подемос. Подемос ће то моћи да постигне само ако социјалисти ослободе пут за то. А Санчез је велики играч.

Стога, ПСОЕ мора да се одлучи за сигурну вредност. Не може себи да приушти експерименте. Морате изабрати добро познатог кандидата (било да су избори пре краја године или не, нема времена да новајлија стекне искуство и на крају утиче на јавно мњење). Нови лидер мора да обезбеди солидан, консолидован фонд гласова који гарантује ПСОЕ-у да од почетка неће изгубити земљу од око четири милиона гласова. С обзиром на то, кандидат треба sumar нека додатна додата вредност оних који данас могу да мобилишу део бирачког тела, ма колико мали: мамац који неке закачи, а да не уплаши друге. Кандидат би, на пример, могао да има инвалидитет, или да буде жена, или да има јужњачки нагласак, поред тога што већ има политичку каријеру. Наравно, не можете прећи педесет година (пожељно је да имате мање од четрдесет). Што више оваквих карактеристика, које се данас могу друштвено високо вредновати, које дају плус, то боље: кандидат мора да комбинује нежно новост са доследним.

Та особа постоји и заиста је само једна. Нешто више јој иде у прилог чињеница да се Сусана Диаз не допада одређеним секторима, префињеним или изнимним. Одвратна је и чињеница да је то одвратно најлевичарском срцу Шпаније, које сада представља половина Подемосовог бирачког тела. Опсесија ПСОЕ-а Подемосом га је скоро коштала сопственог опстанка, и зато је дошло време да се партија фокусира на себе и сопствене вредности, свиђало се то онима око ње или не. Само на тај начин ће моћи да поврати земљу. Затим, са бисасом поново напуњеном са седам или осам милиона бирача, моћи ће да преговара са трећим лицима са једине позиције са које је ПСОЕ увек то чинио: хегемоније. Али, у међувремену, Социјалистичкој партији је потребна извесна самозадубљења, повлачење у своју суштину, допуњавајући то неким новинама које су можда само козметичке, али које ће бити привлачне просечном бирачу који није превише политизован или заинтересован: гласач ко жели новину али не дубину. . Овај гласач захтева новог, лако препознатљивог лидера, другачији и приземан тон, јасан, снажан говор који се враћа на оно што је Социјалистичка партија била и оставља Санчесове меке форме у ћошку док се касније не могу опоравити. преговарати, али увек са позиције снаге и супериорности.

Кандидат који може да постигне све ово има само једно име и сви знамо шта је то. Они већ касне.