Шпанија 2016: Између мржње и страха

Они који сада имају четрдесет или педесет година рођени су када је диктатору остало још неколико година живота, а они су још одрасли усред мржње. Његови родитељи су се плашили духова прошлости и мрзели су да се заштите. Бављење политиком се, дакле, састојало у томе да с гневом причамо о прошлости: рату, лошим момцима, добрим момцима... Седамдесетих година прошлог века нису сви мрзели исто, јер су сви имали различите духове, али је мржња и даље била Генерал. Стари број две Шпаније био је веома жив у земљи.

Али испоставило се да су родитељи те деце, који они су били деца мржње јер су рођени у грађанском рату, они су ставили тачку. Изградили су бољу земљу за своју децу, која су тада још била деца, у којој су уместо да се одбацују, научили да мисле да је, у најбољем случају, противник погрешио. Учили су своју децу да опраштају и толерантна према разликама. Родитељи су тада посебно тешко преносили те вредности, јер су им усађивали супротно. Та генерација, која сада има седамдесет, осамдесет, деведесет година, заслужује велико поштовање. Њихова деца су постала одрасли у земљи у којој су се родитељи плашили и одрасли усред ноћне море, али су били гурнути да живе са самопоуздањем и мирно граде бољу будућност.

И њихова деца су их слушала. Сазрели су у земљи која је очигледно ишла напред: отворенија, мање фундаменталистичка и много боља за живот. Мржња и страх су сатерани у ћошак, усамљени у сиротињским четвртима којима је лако управљати: четири лоше урађена графита, зидови или подови изобличени бесним порукама које нико није узимао у обзир. То је било све што је остало од рата:

Године су пролазиле, графити су постајали све ређи, а деца седамдесетих су одједном схватила да су одрасли: тридесетак година након што су кренули на пут, имали су добру земљу у својим рукама, и дошло је време да се узде.

Било је 2006.

Десет година касније, сада, узде их још чекају, тачније прошли су. Њихови родитељи, они који су потекли из мржње, умиру, а они, који су требали да подигну бакљу, виде како председник који личи на старца већ месецима говори не све. У међувремену, многа његова сопствена деца су изненада улетела да кажу не, такође лактовима. Атмосфера је поново испуњена негодовањем.

Ево нас, опет, стиснутих између мржње и страха, примања ноес десно и лево,  потпуно другачији али практично неразлучиви негативи. Коначно се враћамо да живимо усред духова. Оне од пре педесетак година звале су се "рат", "комунизам", "фашизам", "разузданост", "ЕТА". Они се сада називају "незапосленост", "резови", "ИБЕКС", "Венецуела", "пигтаилс".

Шта нам се десило? Шта је постало од наше земље, од разумног суживота који су изградили наши стари?

Оно што се догодило је брутална економска криза за коју се сами нисмо припремили: пред којом смо се, напротив, разоружавали. Криза која је морала да дође, али коју нисмо хтели да предвидимо. А када је стигао, затекао нас је како живимо у мехурићима који су изненада експлодирали остављајући нас у ваздуху, сто метара високе и без падобрана. За кратко време милиони грађана су бачени на земљу, изненада: у беду, сиромаштво, емиграцију. Милиони семена су бачени да би се родила још једна генерација мржње.

Ту нову генерацију мржње већ имамо овде. То су они који сада уносе страх у тело наших старијих.

Логично је да су млади људи овако испали: имају доста разлога да буду огорчени. Ова проклета деценија кроз коју смо прошли све нас је потресла. И они су рањивији. Они нису одговорни, већ жртве, и имају барем храбрости да се побуне.

Сви смо ми криви за друштвени лом у који смо се нашли. Владе нису очекивале: биле су задовољне статистиком која нуди одличне податке о БДП-у, али осредње бројке о незапослености. И 2000, 2004, па и 2008. помирили су се са тим да имају чудесну земљу која је, ипак, имала стопу незапослености која је утростручила оно што је нама одговарало. Та флагрантна контрадикција требало је да им буде довољна да схвате да раде многе ствари погрешно: земља са петнаест милиона доприносиоца не може да живи усред балона богатства и да два милиона држи незапослена. Али тих година ни владе ни грађани то нису хтели да виде. Нико није желео да зна да ако се неке ствари не поклопе када је све ишло тако добро, то значи да ће на крају кренути ужасно наопако чим ствари крену мало наопако.

Доласком до 2007. и 2008. дошао је неизбежни пад. А 2009. и 2010. сурова стварност је оживела ту толико нашу мржњу која је била успавана, али не и изумрла. Суочени са провалијом у коју смо падали, сви смо тражили кривце да нас оправдају.. Људски је. Осврнули смо се на стару Шпанију од две Шпаније: вратили смо се мржњи и окривљавању других.

Вратили смо се да кривимо друге и да их мрзимо

У Каталонији су нашли кривца по имену Шпанија, а неки су га мрзели. Десничари су пронашли кривца, који се звао Хосе Луис, и мрзели су то. Годинама касније настављају да живе од прихода од те мржње, преточене у страх. Сада га зову „Пабло“, а он страх од старијих претвара у заклетве. И левица је нашла свог кривца и њихови фетиши. звали су их резови, капитализам, неолиберализам, банкарство, ИБЕКС,… да сумирамо у једну реч: Рајои. И ту настављају, јачајући своју мржњу и тражећи нове објекте грађани оне које треба мрзети када Маријана нема. Што ће бити ускоро.

Али већ раније, 2011. године, напетост је била неподношљива, а улице су биле пуне огорчених људи. Срећом, то огорчење је нашло канале и на крају је ушло у Конгрес 2015. Овог пута смо урадили боље, морамо то признати. Уздржани бес није упао у парламент, као некада, у савезу грубом силом, са тророгом шеширом и пиштољем у руци, већ са дредовима, љубљењем пријатеља и дојењем беба. Ушао је са свим легитимитетом и са свим правом, а да није починио подлост насилног отварања врата.

Међутим, дешава се да је легитимност неопходна, али не и довољна. У овој Шпанији године КСНУМКС, престали смо да видимо погрешну особу у комшији. Враћамо се да прогласимо оно што су Шпанци увек викали: да је комшија момак кога вреди мрзети и презирати. Мржња је преплавила све, најближим могућим стилом, ма колико се сада за наше претке употребљавала неизговорива средства: твитер, фејсбук, форуми, вхатсапп. Стара мржња је обукла нову одећу да би створила бесну, безнадежну генерацију која треба да идентификује лица криваца. Али за оне који имају неко искуство, све ово није преварено: Ово није промена, ово је уобичајено. Ова деца данас су наши реинкарнирани деда и бака: исто лице, исти бес, иста слепа горчина.

Колико су млади стари: како је крајње скупо и предвидљиво!

Они већ заузимају место у парламенту и друштву. Али практично ништа се није променило за сто година: једва да је одећа у коју је обучена мржња, никада њен темељ. Праунуци су клонови својих прадеда.

На срећу, није све тако. Уз мржњу живи нада и искрена жеља за побољшањем. Уз огорченост, постоји жеља за изградњом. Културнији смо и спремнији него у прошлости. Проблем је што, за сада, лоше потискује добро. У онима који смо. Неки прокламују да сам „ја сам промена“, а сматрају да је тај проглас демократски. Али промена или смо сви или је неће бити. Не можете се променити тако што ћете окренути леђа делу друштва. А истина је да половина Шпаније мрзи Народну партију, али друга половина се плаши Подемоса, тако да обе нису у стању да воде било шта што нам свима служи.

Половина Шпаније мрзи Народну партију, али друга половина се плаши Подемоса, тако да обоје нису у стању да воде било шта што ради за све нас.

Рад транзиционих родитеља, сад бака и дедова, сад скоро мртвих (неки дефинитивно мртви) се распао. Враћамо се у две Шпаније, где је једна насмрт уплашена, друга пуна мржње, и обе приписују супротном улогу кривца. Тако је за многе ко гради мостове кукавица издајица својих принципа, а ко их динамизира кохерентни борац за једине праве идеале.

Неки пију из мржње. Други од страха:

Биће потребно време да се ране зашију док се нетолеранција поново не смањи. Године кризе, неправде, брутално сиромаштво и неједнакост која нас окружује, закопали су наша срца у живи креч, а затим га ексхумирали да би га разоткрили усред Конгреса. И иако сви верују да је кривац други, Кривац је читаво друштво које деведесетих и 90-их година прошлог века није знало да усвоји неопходне реформе да бисмо, када ствари крену по злу, били спремни. Није донета корективна мера. Нема дубоке промене која би нас побољшала изван површине. „Већ нам иде прилично добро“, чинило се да смо помислили. Хајде да ништа не дирамо, да никоме не сметамо, да нам нико не диже демонстрације због напада на њихове привилегије, да се занесемо... Ни у територијалном, ни у економском, ни у социјалном аспекту нису биле реформе. коју су сви стручњаци препоручили, а то би припремило за будућност. Није било амбиције или осећаја за државу. „Нека измишљају“, рекао је прадеда Унамуно. „Пустите друге да се реформишу“ Азнар и први Запатеро су прогласили себи, суодговорни за мехуриће и фиктивне порасте. А пошто нису извршили реформе када су могли, Запатеро и Рахој су касније морали да прихвате дивљачке резове, када је било прекасно за било шта друго.

Хоћемо ли остати заглављени у овој ситуацији или је то привремено? Не знамо још. Наша будућност у великој мери зависи од тога шта се дешава од данас до 26. јуна: величина или беда, себичност или великодушност оних који одлучују у наше име. Важно је, и то много, ако се коначно определимо за владу хармоније или владу конфронтације. Није исто. Неће бити исто. А ако не буде власти, ако коначно дођемо до 26-Ј, грађани ће рећи своје. Онда ће доћи наше време. Постаје неопходно да ударимо задњицу две Шпаније које се гледају у огледало, мрзе једна другу, плаше се и требају једна другој. Само ако то урадимо овако, извући ћемо се из овога.

"хармонија је била могућа“, мото је који нам је оставила ера Адолфа Суареза и Сантјага Кариља. Сада, после ове проклете деценије, све смо протраћили и вратили се огорчености, заборављајући да мрски одраз који видимо у очима једни другима није слика у коју гледамо, већ наше сопствено одвратно лице.

Пре 37 година, тајно и усред Страсне недеље, Адолфо Суарез је имао храбрости да легализује Комунистичку партију, суочавајући се са читавом историјом мржње да је превазиђе. Сада, оно што се дешава иза кулиса и усред Страсне недеље 2016. заувек ће обележити нашу будућност. Постоје само две владине опције: сагласност или искључење. Или ћемо постићи широки договор између различитих страна које попуштају и раде заједно, или ћемо се определити за фронтизам који се намеће противнику.

Последице избора једног или другог пута биће веома различите.